LOŠE VREME

"Ne postoji loše vreme, samo pogrešan izbor garderobe za taj dan!"
Uopšte mi nije imala smisla ova rečenica kada sam je prvi put čula. Pomislila sam da ju je smislio neko zaludan, ko eto tako sedi i smišlja, filozofira, soli pamet, kako bre ne postoji loše vreme, a ova kiša, a blato, a hladnoća, pa 40 stepeni ....Šta tu ima dobro???
Prođoše godine u mom opiranju prihvatanja ove ideje, i kao da sam tražila svaki pogodan momenat da dokažem da je "vreme loše", čak i kada su vremenski uslovi "pogodni za sve".
Lakše je meni bilo da okrivim vreme, nego da kažem da je meni "loše", jer vreme je takvo kakvo je a moj izbor je kako ću da ga doživim.
Čudesna su ta naša uverenja, korisna i manje korisna, ali su toliko naša i toliko deo nas, da kada nam ih neko dirne, kao da nam je prst u oko zabio.
Loša država, loše vreme, loše društvo, i komsinica je baš alapača, a tek ona rodjaka baksuz....I tako u nedogled možemo okriviti gene, roditelje, vreme, mesto....
Radila sam i ja to, najzanimljivije što mi nije bilo bolje posle, a uverenja su ostajala ista.
Pa kad radiš nešto na isti način a ne dobijaš željeni rezultat, promeniš način.
I nije mi bilo lako dok sam radila na promeni svojih uverenja, puno puta sam htela nazad u svoju poznatu zonu ali sam znala da ako ne učinim promenu imaću isti rezultat.Cena uspeha bila je veća od cene koju sam plaćala svojim nezadovoljstvom i bez obzira što je bila veća ja sam htela da je platim, da bi mi svako vreme bilo DOBRO VREME.
Danas i kad kišobran nosim i kad čizme oblačim ili se sunčam znam da je vreme takvo kakvo je a moj izbor kako ću da ga doživim, osetim, vidim, koju ću pesmu da čujem.
Zar ne?

UČITELJI

  Sve ja znam i šta ima ko da me savetuje i uči, uradiću kako mislim da treba. Ali šta ću posle, ako ne uspem, ako mi je pravac pogrešan bio...Pa nisam valjda luda da okrivim sebe?! Možda mi je bolje da poslušam savet i ako i ne uspem nisam ja kriva već taj koji me je savetovao...
  Jeste li čuli nekada ovakvu priču, sigurna sam da jeste, a možda ste je i izgovorili?! Ja jesam, davno, dok još nisam znala šta znači biti učitelj i učenik.
  Moj je put, moj lični izbor kuda ću da krenem, koja vrata da otvorim a koja da zatvorim. Slažete li se? A šta da radim kad ne znam kuda, kako, kada, s kim?
  Naravno da mi se dešava još uvek iako sam učitelj, pa ne znači to da sam bolje i više od bilo koga, samo znači da sam možda malo ranije izabrala. Šta radim kada sam takva-pozovem svoje učitelje da mi pomognu. Oni, kao ni ja svojim učenicima, ne daju mi savet. Oni znaju da slušaju, da pitaju, da me pitanjima probude i navedu na akciju, da sama nadjem odgovor i rešenje.
Nije li to fantastično, daju vetar u ledja.
  Volim obe uloge i UČITELJA I UČENIKA, prva mi daje ljubav, zadovoljstvo, da znam način da budem deo nečijeg uspeha, druga mi takodje daje ljubav i zadovoljstvo, što su učitelji deo mog uspeha. Velika razmena energije, a u biti svega je ljubav, univerzalni pokretač za lični rast i razvoj.
  Do nekog sledećeg učenja, volim vas sve.

BUDI JA SVOJOJ DUŠI

  Zamenica prvog lica jednine JA, jeste li razmišljali koliko je moćna, koliko nam odredjuje život. Kada kažemo "Ja" da bi dobilo smisao mora imati nastavak, jel tako: - Ja sam
-Ja nisam
-Ja mogu, želim, hoću, mogu
-Ja neću, ne želim, ne mogu
  Ko to sve izgovara sem nas samih, ko odredjuje značenje JA, sem nas na koje se to Ja samo i odnosi.
Onda mu dajte krila i dozvolite mu da bude jednako vašoj duši. To JA je uvek i samo afirmativno, ono može sve sto hoće, dok mu ego ne kaže TI NE MOŽEŠ! I okolina i porodica i kolektiv i ko god uvek moraju upotrebiti TI da bi vas uverili da nešto ne možete, samo je važno da ostanete dosledni svom JA SAM! Vi znate šta to Ja hoće, može, oseća, želi, ko poznaje bolje vašu dušu od Vas samih!
"Komunucirajte samo sa onim (uključujući i sebe) koji su prvenstveno zainteresovani za ono što u vašoj mašti vidite ili čujete o svom životu! "-V.Dajer napisa i bi upravu.
  Tako da pre nego što zaspite razmislite o JA i koje to JA SAM!

SVETSKI DAN

Danas je svetski dan MUZIKE!
Često razmišljam kako to nastaje nešto, gde se prvo javi, šta je okidač. ...Tako danas o muzici.. .
Kako nastaje muzika, gde se rodi prvi ton, ta čestica buduće kompozicije!?
Možda, rekla bih to izgleda ovako:
-prvo se javi neki Osećaj, negde u telu, raste, raste, dok ne preplavi celo telo i da mu potrebnu energiju da stvori sledeci potreban uslov za dalje stvaranje.
-onda se rodi Misao.Misao verovatno kaže:"AHA, šta sledeće treba da uradim, da Osećaju napravim oblik!"
-Misao tako stvori prvi ton u glavi i pošalje informaciju Telu, šta ono treba da radi.
-Telo se malo promrda i ima i onot: AHA momenat:"Potrebna je akcija, da sprovedem u delo ono što su započeli Osecaj i Misao, napisaću notu, a zatim će oni opet uraditi isto dok ne napišemo celu kompoziciju."
I Telo, rukom napisa i odsvira prvu notu...
Kompozicija je nagrada Osećaju, Misli i Telu.
Tako je sa svim radjanjima, tako nastaju fizičke manifestacije misaonih procesa.
Srecan Svetski Dan Muzike♥

SAŽIVLJENOST

  Nosim naočare više od 20 godina i toliko sam se saživela sa njima, da sam se upravo po ko zna koji put okupala sa njima.
  Ništa strašno, sem što u tom trenutku nisam videla ni sa njima, ni kroz njih, a tek bez njih....
  Nije to ni važno, važna je ta SAŽIVLJENOST, tolika da nešto postaje neodvojivi deo nas i toliko nam smeta kad ga nema, prosto kao da nam fali deo tela, a kad je tu i to nam smeta, jer npr. nas ograničava.Kao mene naočare, a imala sam opciju i da stavim sočiva. Rekli su mi da će mi smetati, da moram sa njima ovo i ono....Jesam li probala???NISAM!!! A kako onda znam da bi sve to bilo????
  Lakše meni da se ograničavam uz naočare u svojoj sigurnoj zoni, nego da skoknem i probam opciju sočiva. Sama sam izabrala-evo brišem kapljice sa naočara.
  Sve bi to bilo ok, da svaki put u takvim situacijama sebi ne govorim sve i svašta.
  Hoću da kažem, puno je toga svakodnevnog i nekorisnog i jedini način da se zbog toga ne osećamo loše da tražimo opciju i da radimo isto na drugi način, onda se i rezultati menjaju.

BLIZANAČKA DUŠA

 Ne znam da li ste razmišljali o tome da negde na svetu postoji vaša idealna polovina...
Ta polovina ne mora biti suprotnog pola od nas samih, obično jeste.
Nju ili sretnete ili ne sretnete pa imate prazninu ceo život.
Bar ja tako nešto razmišljam već dugo.
  Ona dopuni sve naše praznine.I ono gde vam fali popuni i ono gde imate viška oduzme, jer tačno to i toliko njoj fali.
  Ne samo u emotivnom smislu već na svim poljima postojanja.
  Možda nisam u pravu, ne znam, blizanci ne moraju biti samo naša braća ili sestre.
Blizanačke duše postoje, po meni , svuda oko nas i sretnemo ih ili ne sretnemo. Ako ih sretnemo, i prepoznamo naša duša postaje kompletna, sve ono što nam godinama nije bilo jasno, razrešava se, shvatamo suštinu i značenje pojmova ljubav, celovitost, sloboda ili čega god o čemu smo tražili pravu reč da ga izrazimo, a nismo je nalazili.
  Opet kažem da ne znam ali da verujem.

KAD JE KOŽA TESNA,A NEKAD I ZA BROJ VEĆA

 "Odelo ne čini čoveka,ali haljina ulepšava devojčicu..."-odlično se sećam te Sara Kej sličice i ovog teksta ispod nje. Davno je to bilo, pre 30 i više godina kada sam skupljala sličice za taj album, a onda kada se ponovo pojavio, nakon tih trideset i kada sam skupljala za ćerku, prvo čega sam se setila bila je teskoba...
  Ne bi ja bila ja kad ne bi malo proanalizirala svoja osećanja i odakle baš teskoba u sećanju tada šestogodišnje devojčice.
  Vraćala sam se malo po malo unazad u sve situacije u kojima sam se osećala teskobno u svojoj koži, iako mi je odelo koje sam nosila bilo taman. Sve situacije pratio je isti osećaj u stomaku, možda strah ili kao neka nelagodnost, širio bi se ka grudima, kao da sam ja unutra rasla, a koža ostajala ista, dok ne bi toliko postala tesna da me je pekla.
  Pokušavala sam da se setim ko je sve bio tada, u tim situacijama, prisutan, šta sam sve videla, da li sam možda nešto čula, što je doprinosilo tome da mi moje jedino pravo, svakodnevno odelo bude tesno.I znate čega sam se setila,šta sam videla..-malu Milicu koja stoji u nekoj roze-crvenoj haljini i plače, sa istim osećajem teskobe u sopstvenoj koži, i osećajem straha u stomaku, u grudima, jer joj ne dozvoljavaju da kaže, da izrazi svoje nezadovoljstvo, da bude slobodna da promeni kada joj se nešto ne svidja, pa makar to bila i najlepša haljina u njenom ormanu. Prosto nije joj se nešto dopadalo, nije ni moralo, al nekako se od nje očekivali da MORA da joj se dopadne, kad se njima svidjalo.Mami, tati, babi, dedi, kome god...valjda da bi bilo društveno prihvatljivo.
  Ne želim da kažem da treba po svaku cenu srušiti društvene norme, ali želim da kažem da treba po svaku cenu dozvoliti sebi da izgovorimo ono što nas čini tesnim, teskobnim, nedorečenim, na bilo kom polju našeg postojanja. Naravno to ima cenu i spremni smo da je platimo, jer dobijamo tačno onoliko ''odelo'',da nam nije ni tesno, ni preveliko, taman, što bi se reklo.
  Skupljala sam ponovo te sličice, sve dok nisam dobila baš tu, sa tim tekstom ispod nje i onda sam je zalepila u SVOJ album, star preko 30 godina, al čuvan tolike godine. Onda sam dugo gledala tu devojčicu, smejala joj se, smejale smo se zajedno, rekla sam joj da je volim i da ću za nju uvek biti tu, kad joj zatrebam. Sve ostale devojčice sa sličica bile su stare i požutele, samo je ona bila nova, čista, bela i sjajna.Više je nije pratio osećaj teskobe. Osećala se dobro u svojoj koži i više nikad se taj osećaj nije vratio,bar ne u tom intezitetu. Bilo je par situacija kada bi osećala da dolazi to neželjeno stanje i onda bi se setila NOVE,ČISTE,BELE,SJAJNE sličice, dovoljno za NOVO JA.
  Kaćin album nema tu sličicu,u tom polju ona je sama nacrtala devojčicu kojoj je taman njena koža.