Ne bi ja bila ja kad ne bi malo proanalizirala svoja osećanja i odakle baš teskoba u sećanju tada šestogodišnje devojčice.
Vraćala sam se malo po malo unazad u sve situacije u kojima sam se osećala teskobno u svojoj koži, iako mi je odelo koje sam nosila bilo taman. Sve situacije pratio je isti osećaj u stomaku, možda strah ili kao neka nelagodnost, širio bi se ka grudima, kao da sam ja unutra rasla, a koža ostajala ista, dok ne bi toliko postala tesna da me je pekla.
Pokušavala sam da se setim ko je sve bio tada, u tim situacijama, prisutan, šta sam sve videla, da li sam možda nešto čula, što je doprinosilo tome da mi moje jedino pravo, svakodnevno odelo bude tesno.I znate čega sam se setila,šta sam videla..-malu Milicu koja stoji u nekoj roze-crvenoj haljini i plače, sa istim osećajem teskobe u sopstvenoj koži, i osećajem straha u stomaku, u grudima, jer joj ne dozvoljavaju da kaže, da izrazi svoje nezadovoljstvo, da bude slobodna da promeni kada joj se nešto ne svidja, pa makar to bila i najlepša haljina u njenom ormanu. Prosto nije joj se nešto dopadalo, nije ni moralo, al nekako se od nje očekivali da MORA da joj se dopadne, kad se njima svidjalo.Mami, tati, babi, dedi, kome god...valjda da bi bilo društveno prihvatljivo.
Ne želim da kažem da treba po svaku cenu srušiti društvene norme, ali želim da kažem da treba po svaku cenu dozvoliti sebi da izgovorimo ono što nas čini tesnim, teskobnim, nedorečenim, na bilo kom polju našeg postojanja. Naravno to ima cenu i spremni smo da je platimo, jer dobijamo tačno onoliko ''odelo'',da nam nije ni tesno, ni preveliko, taman, što bi se reklo.
Skupljala sam ponovo te sličice, sve dok nisam dobila baš tu, sa tim tekstom ispod nje i onda sam je zalepila u SVOJ album, star preko 30 godina, al čuvan tolike godine. Onda sam dugo gledala tu devojčicu, smejala joj se, smejale smo se zajedno, rekla sam joj da je volim i da ću za nju uvek biti tu, kad joj zatrebam. Sve ostale devojčice sa sličica bile su stare i požutele, samo je ona bila nova, čista, bela i sjajna.Više je nije pratio osećaj teskobe. Osećala se dobro u svojoj koži i više nikad se taj osećaj nije vratio,bar ne u tom intezitetu. Bilo je par situacija kada bi osećala da dolazi to neželjeno stanje i onda bi se setila NOVE,ČISTE,BELE,SJAJNE sličice, dovoljno za NOVO JA.
Kaćin album nema tu sličicu,u tom polju ona je sama nacrtala devojčicu kojoj je taman njena koža.
